Ризично понашање
Друштвено неприхватљиво – ризично понашање, је понашање које угрожава самог појединца, особе из окружења и/или имовину.
Основи таквог понашања су обично у васпитању, цртама личности, образовању, вршњачким групама, култури, медијима и неповољном окружењу. Дјеца и адолесценти су посебно подложни тим утицајима.
Најчешћи облици ризичног понашања су:
- избјегавање социјалних активности
- избјегавање обавеза
- конзумирање психоактивних супстанци, алкохола, цигарета
- промискуитет
- деструктивности, лагање, непослушност, супротстављање, скитња, крађа
Тражење себе и склоност експериментисању је очекивани дио развоја, али ако не постоје границе и изграђене моралне вриједности, адекватна и правовремена реакција породице и друштва, такво понашање постаје учестало, свакодневно и изазива трајне, неповољне посљедице.
Да би комуникација између дјеце и одраслих била што адекватнија, од најранијег узраста треба радити на разумијевању, али и постављању и примјени јасних правила понашања. Тако дијете, поред тога што учи и усваја правила, увиђа и могуће посљедице њиховог кршења.
Умјесто непријатељског односа и слике двије стране које су у сукобу, тј. односа надређености и подређености, родитељ гради слику личног ауторитета, са одређеним границама, али и топлим односом.
Родитељи морају да имају реална очекивања од своје дјеце и да поштују њихове капацитете. Незаинтересованост за дијете и његове проблеме, ставове, навике, понашања, школске обавезе и друге активности је изузетно непожељно.
Давање могућности адолесценту да искаже своје мишљење, као и уважавање тог мишљења је јако важно. Утицај родитеља и успостављање међусобне комуникације у млађем узрасту су кључне тачке за правилан развој односа између родитеља и дјетета, када су односи још увијек неоптерећени турбуленцијама.
Углавном, већина дјеце током одрастања испољи неки од облика понашања које крши норме. Уколико изостане адекватна реакција или ако се и након санкционисања непожељног понашања настави по старом, неопходно је потражити помоћ стручњака.